Like this:

” Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu… “

Seljak…

Ko je to? Ili shta je to? Vishe nisam siguran koje je pravo pitanje i koji je pravi odgovor. Da li je seljak onaj koji marljivo radi na svom imanju, obradjuje zemlju, chuva stoku i na taj nachin obezbedjuje sebi zhivot? Ili je seljak karakterna osobina koja se odnosi na prljavog, krezubog, tupavog choveka koji nije zavrshio vishe od tri razreda osnovne shkole? Da li je to karakterna osobina koju mi, gradjani, chiji su ochevi i dedovi bili bash ti seljaci, upucujemo jedni drugima kada zhelimo da se medjusobno ponizimo i izrazimo mrzhnju? Bojim se da jeste…

A pamtim ja taj seoski zhivot, iako sam gradsko dete. Pamtim kada smo zajedno sa dedom, babom, prababom, ocem, majkom i bratom ishao u oranje i na kosidbu. Pamtim kako se oralo kravama, jer mehanizaciju nismo imali. Pamtim kako sam se utrkivao sa odraslim ljudima u sakupljanju sena, kako sam i ja “denuo naviljke” malom vilom koju je deda na moj zahtev napravio svojim rukama. Pamtim kako sam posle napornog rada delio parche hleba, komad sira, kashiku pasulja i kolutove krastavca u hladu sa odraslima i pamtim kako bismo posle jela svi ponovo prionuli na posao. Pamtim kako sam sa dedom zajedno odlazio “kod kolibu” i sa njegovom shajkachom na glavi i prutom koji bih sam napravio po naliku na njegov chuvao ovce. Secam se kako sam ga radoznalo ispitivao o svemu, kako sam uzimao njegovu pishtaljku i duvao u nju svaki put kada bi ovce otishle predaleko, a one se poslushno vracale ka meni. Secam se kako sam jurcao sa jaganjcima, kako sam im davao da piju mleko i deo tog mleka chuvao za machku koja je zhivela u toj kolibi. Secam se kako sam pio ledenu vodu sa izvora, kako sam sa babom odlazio da sakupljam pechurke i zalivam bashtu. Pamtim kako sam, kad bismo pekli prase, skakutao oko njega i kidao mu onu slatku kozhicu dok se ono josh peche…

Nema vishe moje prababe. Nema ni mog dede. Krave, ovce, svinje – sve je rasprodato. Od 3 kolibe koje smo imali, jedna se urushila. Ostale su zarasle u travu. I put do njih se jedva nazire od shiblja. Nema vishe shta da se zhanje, okopava i navodnjava. Baka je ostala sama. Od zhivotinja chuva samo zhivinu, jer vishe nema snage da se bori sa stokom. Sve je veci broj kuca u kojima ne zhivi niko. Nepomichno stoje i deluju sablasno. Retko kad sretnesh choveka. Sve je na izdisaju, sve se gasi, odumire, nestaje, a da mi to i ne primecujemo…

Slusham prichu mog drugog dede, rodjenog brata moje babe, koji pricha kako je prodao konja za smeshnu sumu novca. Pricha kako nakupci dolaze i za stoku nude malo para i ako ne prihvatish da prodash shta imash, oni odlaze. Naci ce drugde. A ako ne prodash, necesh moci da ochuvash. Slusham ga dok govori kako je prestao da nosi mleko u mlekaru, jer im nisu platili za poslednjih 8 meseci. Pricha kako im umesto para daju neke namirnice. Slusham ga dok govori kako ove godine vishnje mozhe da proda za 20 dinara po kilogramu, dok ih je proshle godine davao za 40…

Razmishljam o svemu tome, secam se sela iz dechachkih dana i ne mogu a da se ne zapitam, ko smo mi to? Gde smo se izgubili? Gde smo to pogreshno skrenuli? Razmishljam o tome dok ispred mene stoji primerak Politike star mesec dana, otvoren na nekoj od poslednjih stranica, u kome spazih naslov (O)bojim se, u potpisu Marchelo. Posle duzheg dvoumljenja reshio sam da prochitam taj chlanak, koji ovde prilazhem i time zavrshavam ovaj nedovrsheni, needitovani, razbacani text u kome cete se, nadam se, snaci i pronaci….

Koliba, Berinac

Machka u kolibi

Oranje za kukuruz: Berinac – donja njiva (prolece 1978. godine)

Ruchak posle zdenutog stoga: Jesenje (Septembar 1978. godine)

Marčelo
(O)bojim se

Doznam slučajno za Zlakusu i etnopark „Terzića avlija”: tamo smo zanoćili nakon koncerta u Užicu. Domaćin Saša uputi nas u istorijat: jednog avgustovskog dana 1941. godine, Nemci su streljali i obesili grupu meštana Zlakuse besni zato što nisu uhvatili partizane. Tako strada i deda Gvozden, učesnik oba balkanska rata, ali i njegov sinovac Milisav, kome je Gvozden testamentom želeo sve da ostavi. Potomci, međutim, nisu dozvolili zaboravu da dođe po svoje: sagradili su bunar u spomen Gvozdenu i Milisavu, sačuvali kuću (sada staru preko sto godina), od druge kuće, koja je nekada služila kao seoska škola, načinili muzej, a postavka stare učionice izložena je u jednoj velikoj brvnari odmah pored avlije. Izgradili su još mnogo šta: velike drvene figure grnčara i vojnika, letnjikovce, veštački potok… Ali ne, bez srama ću to reći: iako je pisanje moje zanimanje, osetiš nešto, eto, grešno u samom pokušaju da ono što tamo vidiš opišeš rečima. Padne mi na pamet seminarski rad iz dijalektologije, pa pitam Sašu ima li tu kakvog starijeg meštanina koji bi bio rad da primi posetu i malo popriča sa mnom – objašnjavam da razgovor treba da snimim, a ne prestajem da osećam kako i taj minijaturni aparat za snimanje na ovom mestu, sam po sebi, predstavlja svetogrđe. Vratim se uskoro u Zlakusu. Saša nas odvede deda Milanu, starome grnčaru, koji još uvek izrađuje glineno posuđe. Dekica, osamdesetogodišnjak, priča nam o selu, o svom zanatu, o svadbama i slavama iz onih dana i ti sve to vreme osećaš potrebu da mu poljubiš ruku. Džabe, ko to nije video – sve mu je ovo puka patetika. Gledaš one predele, onu pitomost, one kuće i one predobre ljude i nezadrživo shvataš: gledaš Srbiju kakvu si želeo da vidiš tako dugo i tako očajnički. Gledaš je zdravu. Shvataš da bi poginuo da odbraniš samo jedan taj deda Milanov glineni ćup. Razumeš šta su to štitili svi ti naši slavni preci i razumeš da ekipa što danas brani Srbiju lupajući izloge „Meka” i obarajući kontejnere nema blage veze s tim šta je Srbija zapravo. Shvataš da je baš ta tu lepota ono što vajni rodoljubi i kosmičke patriote preziru i pljuju – to je ta „selendra”, ti ,„kaljavi seljaci”, ta „vukoje..na”. Oni preziru Evropu, ali preziru i mesta poput Zlakuse: oni ne brane Srbiju nego svoj besciljni život. I to baš tako što se što češće i što glasnije zaklinju da bi ga dali za svoju zemlju. Ko je tu primitivan? Ko je tu bliži idealu časnog Srbina, a ko majmunčini? Kako god bilo, iz Zlakuse odeš ponosan i rešen da se vratiš. Ono što ostaviš iza – belo je. Treba odabrati da se živi tako.

Nemanja Moravić Balkanski napokon je napravio svoj sajt – da ljudi mogu da vide čime se sve bavi jedan od ozbiljnijih kandidata za najtalentovanijeg čoveka podneblja: dizajn, slikarstvo, modelovanje, strip, pisanje, storibordovi, film… o, trebalo je da napišem „čime se sve uspešno bavi”, a ispustio sam i ovo: emigrirao je u Kanadu. Među izloženim stripovima je i „Dečak Lindo u epizodi ’Poslednja epizoda’”. Radnja se dešava „na nekom bez veze mestu u neko bez veze vreme” – Lindo šeta sumornim ulicama i skuplja stvari koje su drugi odbacili: staru ciradu, daščice, krpe. Oko njega, za to vreme, svakodnevica obavlja svoju rutinu: neki tip zapišava zid u centru grada, šalter „tužbe i žalbe” zatvoren je a neki ubogi čovek jada se staklu s natpisom „pauza”, ljudi psuju jedni druge u saobraćaju, dizelaši u kafiću ističu svemoć svojih bicepsa dok, kao i svi, nose svoj krst (samo bukvalno: zlatni, ogromni, okačen o bivolske vratine), dok građani okupljeni na trgu gde je spomenik konja koji jaše čoveka protestuju, a vlast im objašnjava da za uklanjanje ostataka bivšeg režima nije dovoljno dvadeset godina nego pedeset ili više. Lindo odlazi kući i vredno radi sve do zore. I onda, isplovljava: od svih tih predmeta koje su ljudi bacili napravio je brodić, a tu je i trijumfalno jedro satkano od bezbroj izanđalih krpica. Sa obale dobacuju: „Stani, zlikovče!”, „Stradaćeš, jaoj!”, „Vrati se, sine!”, „Pobeguljo!”, „Izdajniče”… ali, Lindo to više ne čuje. Istinski srećan, hrli u nepoznato i ostavlja sve to iza. Šta je s druge strane? Tja, šta Lindo mari šta je s druge strane. Ono što je ostavio iza – crno je. Treba odabrati kao Lindo.

… a onda sam izašao da prošetam po ulici u kojoj živim. Hm. Sivo je. Presivo. U Beogradu. I u Paraćinu. I ništa, tu smo, svi smo tu: nismo odabrali kao Lindo, nismo ni kao Zlakušani. Čovek se zapita kako se to onda zove, to što mi biramo da živimo: beskrajna hrabrost ili beskrajni kukavičluk? Čini mi se, Hamlet je poreklom bio iz naših krajeva.