Fotografije grada Bora, rudarskog giganta istochne Evrope

Dva je sata i cheterestri minuta ujutru, a ja sam reshio da, umesto da spavam, rekognajzujem kalibar.

Josh uvek nisam utvrdio shta to znachi, ali mislim da sam na dobrom putu.

Naime, pre dvadeset i kusur godina, rekognajzovao sam jedan kalibar u selu nadomak Kostolca.

Promer 3.5mm, duzhina 4cm, visina nepoznata, shirina preshiroka.
Datum i mesto izrade: 27. 03. 1973. godine, Vijetnam.

Shta li su ti Vijetnamci u to vreme mislili, to mogu samo da nagadjam, shto i ne zvuchi kao tako losha ideja.
Takav kalibar nema bash mnogo indicija za praktichnu primenu, narochito ako chitate ovo.
Ja mislim da je sve to u stvari bila maska za neshto mnogo vece.
Ali, ako je i to vece opet bio neki kalibar, shta bi onda to trebalo da znachi?

Mogucnostima nikad kraja…

Verovatno bi mnogi pomislili da taj kalibar i nije neshto toliko bitno, ali ja tvrdim da jeste.
Sada cu vam reci i zashto.
Samo treba da izmislim.

Google i Wikipedia su uvek tu da pomognu kad chovek zaglibi, osim kad zaglibi u blato,
mada sam nedavno chuo prichu da je jedan chovek i to uspeo da izgugla.
Ako vas zanima kako, guglajte i vi u blatu.

Elem, Wikipedia kazhe sledece: Kalibar je oznaka za radijus projektila oruzhja.

Heh… lepo smishljena obmana.

Konkretno recheno, bez ikakvog spominjanja Vijetnama, bez ikakvog obrazlaganja zashto je to tako.
Ukratko servirano kao chinjenica, bez mnogo prostora za manevar i preispitivanje.
Servirano kao Pekinshka patka, za koju niko nece da pita otkud se i zashto se bash tu stvorila, vec ce svi pohitati da je pojedu… Njam!

Pricha nas dalje, po nekoj logici, vodi u Peking.
Kazhu da je u Pekingu svojevremeno zhiveo pekinshki chovek, ali se nigde ne spominje njegov kalibar.
Izgleda da ga niko nikad nije rekognajzovao.

Spremno tvrdim da je kalibar pekinshkog choveka morao biti u velikoj meri slichan sa kalibrom koji sam ja navodno pronashao nadomak Kostolca, iz prostog razloga shto mi to nekako najlogichnije zvuchi.

Wikipedija dalje o Pekingu propoveda: Za vreme dinastije Tang, Peking je postao štab fanjaškog jiedušija, vojnog upravitelja sadašnje severne hebejske oblasti. An Lušan je odavde poveo ustanak An Ši 775. godine.

Hehehe… Kakva gomila nasumichno odabranih rechi! Toliko nasumichno odabrano da onaj ko krene da trazhi sve te pojmove mozhe da zaluta na sasvim druge, medjusobno nepovezane teme.

Iz tog, i samo iz tog razloga, sada cemo sve to detaljno da preispitamo.

Da vidimo shta Wikipedija ima da kazhe o famoznoj dinastiji Tang.

Za vrijeme dinastije Tang budizam je postao službena vjera na kineskom dvoru.

Lepo recheno, prosto nemam shta da dodam…

Fanjashki jiedushi

Da li ste mislili: francuski jeresi

Evo ga, odmah navodi na pogreshan trag!

Nisam mislio „francuski jeresi“! Ali ti to naravno ne razumesh, zar ne?

Ne predajemo se, idemo dalje…

An Lušan

Napravi stranicu „An Lušan“ na ovoj wiki!

Hahaha… Vrlo interesantno! Da li ste mislili: „Napravi stranicu „An Lušan“ na ovoj wiki zato shto ni mi ne znamo shta je to shto smo izmislili!“

Da, bice da je ipak to…

Za „An Ši“ i ne zhelite da vidite odgovor. To je tek gomila nasumichno nabacanih pojmova gde su neki delovi bespotrebno naglasheni.
Ma prosto da chovek poludi od toga!

Nemojte da gledate.

Sva ova gomila bespotrebnog zavaravanja tragova vodi do zakljuchka da danashnje drushtvo jednostavno nije sposobno da da odgovore na neka elementarna ljudska pitanja koja se sama namecu, poput rekognajzovanja kalibra i fanjashkog jiedushija.

No, ne treba biti previshe zabrinut zbog toga.
Chovek je ipak bice koje se josh uvek razvija i kalibar ce biti rekognajzovan kad-tad.

A za fanjashkog jiedushija stvarno ne znam shta da vam kazhem…

U dzhungli od betona
i parku od metala
Na brodu od papira
u vodi od metana
Na nebu punom dima
u noci punoj mraka
U carstvu starog Rima
na pruzi iznad zraka

Zhelim da ti pulsiram u dushi

V Mesna – pogled sa prozora

Devotion

Intercourse

Untitled

Purple Flower

Rosa Salvahe

Bilo mi je dosadno…

Veliki chasovnik je stao. Pohabana opruga vishe nije imala snage da pokrene zardjali zupchanik. Posle 35290752 okrenutih krugova, velika skazaljka zaustavila se na broju 12.

Nije li malo ironichno stati na pochetku?

Ja koji nisam ovde pozivam one koji su tamo da dodju gde nikada nisu bili.

Upoznao sam te jedne noci ispred psihodelichne pulsirajuce crkve koja nije dodirivala zemlju. Nosila si crveno i kretala si se graciozno, nekako usporeno. Za tvojim pokretom je ostajao trag. Imala si lance i bljuvala si vatru. Nisi bila sa ovoga sveta.

Ispustio sam te.
Nisam umeo da pratim tvoju kretnju.
Plashio sam se.

Ozhivljavam tvoj pokret pod studijskim svetlom. Obrisi koji nestaju poput dima se beshumno iscrtavaju u prostoru. Belezhim koordinate i rachunam vreme. Morao bih bolje da te upoznam.

“ Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu… „

Seljak…

Ko je to? Ili shta je to? Vishe nisam siguran koje je pravo pitanje i koji je pravi odgovor. Da li je seljak onaj koji marljivo radi na svom imanju, obradjuje zemlju, chuva stoku i na taj nachin obezbedjuje sebi zhivot? Ili je seljak karakterna osobina koja se odnosi na prljavog, krezubog, tupavog choveka koji nije zavrshio vishe od tri razreda osnovne shkole? Da li je to karakterna osobina koju mi, gradjani, chiji su ochevi i dedovi bili bash ti seljaci, upucujemo jedni drugima kada zhelimo da se medjusobno ponizimo i izrazimo mrzhnju? Bojim se da jeste…

A pamtim ja taj seoski zhivot, iako sam gradsko dete. Pamtim kada smo zajedno sa dedom, babom, prababom, ocem, majkom i bratom ishao u oranje i na kosidbu. Pamtim kako se oralo kravama, jer mehanizaciju nismo imali. Pamtim kako sam se utrkivao sa odraslim ljudima u sakupljanju sena, kako sam i ja „denuo naviljke“ malom vilom koju je deda na moj zahtev napravio svojim rukama. Pamtim kako sam posle napornog rada delio parche hleba, komad sira, kashiku pasulja i kolutove krastavca u hladu sa odraslima i pamtim kako bismo posle jela svi ponovo prionuli na posao. Pamtim kako sam sa dedom zajedno odlazio „kod kolibu“ i sa njegovom shajkachom na glavi i prutom koji bih sam napravio po naliku na njegov chuvao ovce. Secam se kako sam ga radoznalo ispitivao o svemu, kako sam uzimao njegovu pishtaljku i duvao u nju svaki put kada bi ovce otishle predaleko, a one se poslushno vracale ka meni. Secam se kako sam jurcao sa jaganjcima, kako sam im davao da piju mleko i deo tog mleka chuvao za machku koja je zhivela u toj kolibi. Secam se kako sam pio ledenu vodu sa izvora, kako sam sa babom odlazio da sakupljam pechurke i zalivam bashtu. Pamtim kako sam, kad bismo pekli prase, skakutao oko njega i kidao mu onu slatku kozhicu dok se ono josh peche…

Nema vishe moje prababe. Nema ni mog dede. Krave, ovce, svinje – sve je rasprodato. Od 3 kolibe koje smo imali, jedna se urushila. Ostale su zarasle u travu. I put do njih se jedva nazire od shiblja. Nema vishe shta da se zhanje, okopava i navodnjava. Baka je ostala sama. Od zhivotinja chuva samo zhivinu, jer vishe nema snage da se bori sa stokom. Sve je veci broj kuca u kojima ne zhivi niko. Nepomichno stoje i deluju sablasno. Retko kad sretnesh choveka. Sve je na izdisaju, sve se gasi, odumire, nestaje, a da mi to i ne primecujemo…

Slusham prichu mog drugog dede, rodjenog brata moje babe, koji pricha kako je prodao konja za smeshnu sumu novca. Pricha kako nakupci dolaze i za stoku nude malo para i ako ne prihvatish da prodash shta imash, oni odlaze. Naci ce drugde. A ako ne prodash, necesh moci da ochuvash. Slusham ga dok govori kako je prestao da nosi mleko u mlekaru, jer im nisu platili za poslednjih 8 meseci. Pricha kako im umesto para daju neke namirnice. Slusham ga dok govori kako ove godine vishnje mozhe da proda za 20 dinara po kilogramu, dok ih je proshle godine davao za 40…

Razmishljam o svemu tome, secam se sela iz dechachkih dana i ne mogu a da se ne zapitam, ko smo mi to? Gde smo se izgubili? Gde smo to pogreshno skrenuli? Razmishljam o tome dok ispred mene stoji primerak Politike star mesec dana, otvoren na nekoj od poslednjih stranica, u kome spazih naslov (O)bojim se, u potpisu Marchelo. Posle duzheg dvoumljenja reshio sam da prochitam taj chlanak, koji ovde prilazhem i time zavrshavam ovaj nedovrsheni, needitovani, razbacani text u kome cete se, nadam se, snaci i pronaci….

Koliba, Berinac

Machka u kolibi

Oranje za kukuruz: Berinac – donja njiva (prolece 1978. godine)

Ruchak posle zdenutog stoga: Jesenje (Septembar 1978. godine)

Marčelo
(O)bojim se

Doznam slučajno za Zlakusu i etnopark „Terzića avlija”: tamo smo zanoćili nakon koncerta u Užicu. Domaćin Saša uputi nas u istorijat: jednog avgustovskog dana 1941. godine, Nemci su streljali i obesili grupu meštana Zlakuse besni zato što nisu uhvatili partizane. Tako strada i deda Gvozden, učesnik oba balkanska rata, ali i njegov sinovac Milisav, kome je Gvozden testamentom želeo sve da ostavi. Potomci, međutim, nisu dozvolili zaboravu da dođe po svoje: sagradili su bunar u spomen Gvozdenu i Milisavu, sačuvali kuću (sada staru preko sto godina), od druge kuće, koja je nekada služila kao seoska škola, načinili muzej, a postavka stare učionice izložena je u jednoj velikoj brvnari odmah pored avlije. Izgradili su još mnogo šta: velike drvene figure grnčara i vojnika, letnjikovce, veštački potok… Ali ne, bez srama ću to reći: iako je pisanje moje zanimanje, osetiš nešto, eto, grešno u samom pokušaju da ono što tamo vidiš opišeš rečima. Padne mi na pamet seminarski rad iz dijalektologije, pa pitam Sašu ima li tu kakvog starijeg meštanina koji bi bio rad da primi posetu i malo popriča sa mnom – objašnjavam da razgovor treba da snimim, a ne prestajem da osećam kako i taj minijaturni aparat za snimanje na ovom mestu, sam po sebi, predstavlja svetogrđe. Vratim se uskoro u Zlakusu. Saša nas odvede deda Milanu, starome grnčaru, koji još uvek izrađuje glineno posuđe. Dekica, osamdesetogodišnjak, priča nam o selu, o svom zanatu, o svadbama i slavama iz onih dana i ti sve to vreme osećaš potrebu da mu poljubiš ruku. Džabe, ko to nije video – sve mu je ovo puka patetika. Gledaš one predele, onu pitomost, one kuće i one predobre ljude i nezadrživo shvataš: gledaš Srbiju kakvu si želeo da vidiš tako dugo i tako očajnički. Gledaš je zdravu. Shvataš da bi poginuo da odbraniš samo jedan taj deda Milanov glineni ćup. Razumeš šta su to štitili svi ti naši slavni preci i razumeš da ekipa što danas brani Srbiju lupajući izloge „Meka” i obarajući kontejnere nema blage veze s tim šta je Srbija zapravo. Shvataš da je baš ta tu lepota ono što vajni rodoljubi i kosmičke patriote preziru i pljuju – to je ta „selendra”, ti ,„kaljavi seljaci”, ta „vukoje..na”. Oni preziru Evropu, ali preziru i mesta poput Zlakuse: oni ne brane Srbiju nego svoj besciljni život. I to baš tako što se što češće i što glasnije zaklinju da bi ga dali za svoju zemlju. Ko je tu primitivan? Ko je tu bliži idealu časnog Srbina, a ko majmunčini? Kako god bilo, iz Zlakuse odeš ponosan i rešen da se vratiš. Ono što ostaviš iza – belo je. Treba odabrati da se živi tako.

Nemanja Moravić Balkanski napokon je napravio svoj sajt – da ljudi mogu da vide čime se sve bavi jedan od ozbiljnijih kandidata za najtalentovanijeg čoveka podneblja: dizajn, slikarstvo, modelovanje, strip, pisanje, storibordovi, film… o, trebalo je da napišem „čime se sve uspešno bavi”, a ispustio sam i ovo: emigrirao je u Kanadu. Među izloženim stripovima je i „Dečak Lindo u epizodi ’Poslednja epizoda’”. Radnja se dešava „na nekom bez veze mestu u neko bez veze vreme” – Lindo šeta sumornim ulicama i skuplja stvari koje su drugi odbacili: staru ciradu, daščice, krpe. Oko njega, za to vreme, svakodnevica obavlja svoju rutinu: neki tip zapišava zid u centru grada, šalter „tužbe i žalbe” zatvoren je a neki ubogi čovek jada se staklu s natpisom „pauza”, ljudi psuju jedni druge u saobraćaju, dizelaši u kafiću ističu svemoć svojih bicepsa dok, kao i svi, nose svoj krst (samo bukvalno: zlatni, ogromni, okačen o bivolske vratine), dok građani okupljeni na trgu gde je spomenik konja koji jaše čoveka protestuju, a vlast im objašnjava da za uklanjanje ostataka bivšeg režima nije dovoljno dvadeset godina nego pedeset ili više. Lindo odlazi kući i vredno radi sve do zore. I onda, isplovljava: od svih tih predmeta koje su ljudi bacili napravio je brodić, a tu je i trijumfalno jedro satkano od bezbroj izanđalih krpica. Sa obale dobacuju: „Stani, zlikovče!”, „Stradaćeš, jaoj!”, „Vrati se, sine!”, „Pobeguljo!”, „Izdajniče”… ali, Lindo to više ne čuje. Istinski srećan, hrli u nepoznato i ostavlja sve to iza. Šta je s druge strane? Tja, šta Lindo mari šta je s druge strane. Ono što je ostavio iza – crno je. Treba odabrati kao Lindo.

… a onda sam izašao da prošetam po ulici u kojoj živim. Hm. Sivo je. Presivo. U Beogradu. I u Paraćinu. I ništa, tu smo, svi smo tu: nismo odabrali kao Lindo, nismo ni kao Zlakušani. Čovek se zapita kako se to onda zove, to što mi biramo da živimo: beskrajna hrabrost ili beskrajni kukavičluk? Čini mi se, Hamlet je poreklom bio iz naših krajeva.